Jova – šaptač vode i vatre

Raste kao iz vode

Za jovu bi se moglo još i reći da je nežna kao breza, čijoj porodici pripada, ali ipak čilijeg duha. Za jovu se ne vezuju tužna i melanholična osećanja, već radost, vitalnost i brz napredak jer ona „raste kao iz vode“.

I, upravo, ona i raste iz vode jer jova voli vlažno tlo. Obično raste uz potoke i u plavnim područjima. Ona raste lako i pionirska je vrsta jer svojim korenjem sabijeno i glinovito tlo rastresa i omogućava ulazak kiseonika koga močvarnom tlu manjka. Osim što pomaže aeraciju tla, bakterije koje žive na njenom korenju tlo obogaćuju azotom, pa ono postaje pogodno i za druge vrste. Kroz simbiozu sa ovim bakterijama i mehaničkim „radom“ svog korenja jova popravlja kvalitet močvarnom tipu zemljišta. Istovremeno to su karakteristike kojima ona uspeva u sredini u kojoj neke druge biljke ne mogu.

Zbog svog „afiniteta“ ka obalama na grčkom je naziv za nju označavao ogradu, odnosno branu. Jova se i sadila kao odbrana od poplava uz obale – upravo kako odgovara i njenoj, a i potrebi ljudi.

Ali u odnosu jove i vode ljudi su prepoznali još jednu dobrobit.

Potopljena u večnost

Mada raste brzo, jova nije drvo dugog veka i živi samo oko 100 godina. Takođe ona nije mnogo tvrdo drvo, laka je i male je trajnosti. Međutim, hemija koju ovo drvo ima sa vodom čini da se desi jedna bajkovita promena: u dugom dodiru sa njom drvo jove menja kvalitet i postaje veoma trajno!

Kolika je ova trajnost, možda se sada pitate? Odgovor je dao još Laza Kostić, pevajući o našim borovima koji su ugrađeni u Santa Maria della Salute. Misao ide ispravnim tokom… Ne večna baš kao borovi, da ponese lepotu crkve, jova je ipak bila dovoljno izdržljiva da ponese Veneciju! Upravo na stubovima od stabala jove podignut je ovaj grad da lebdi povrh odsjaja.

Isto tako, uronjena u lica zgrada, zaplovila je izvijena u telima barki. Izdržljivost koju stiče kroz dugu izloženost vodi postala je njena preporuka u vodogradnji. Odgovarajući na pokretljivost vode zaplesala je i posečena na njenim talasima.

Mrak i svetlo jove

Sa pričom o odnosu jove i vode ne završava se i priča o moći njene transformacije. Osim snage svoje strukture, jova može da promeni i boju. Dok je drvo kada se poseče svetlo, ono vremenom dobija tamnu boju. Ali za izdvajanje boje za bojenje koristila se njena kora. Njome i „šišaricama“ tkanina se bojila u crno. Zbog toga se ova vrsta jove, Alnus glutinosa, naziva i Crna jova.

Da zbog toga takođe nije stekla negativno značenje u svesti ljudi govori činjenica da je jedna od vrsta drveta na kojima se vadila „živa vatra“. Veoma važan i star obred koji je predstavljao svetu radnju sa svetim i čistim predmetima bio je deo kulture našeg naroda. Verovalo se da „živa vatra“ ima mističnu moć: njome se lečilo, pročišćavalo, ali se njome začinjala i vatra na svim ognjištima u selu. Vatre su održavane i nisu se gasile do vađenja nove „žive vatre“. Tako je jova kroz ovaj ritual i svetost ognjišta ušla u najbitnije elemente našeg narodnog predanja.

Takođe, kako jedna legenda kaže, kada su Isusa šibali grančicama jove one su se odmah izlomile. Zbog toga je Bog blagoslovio ovu biljku.

Uz sva lekovita dejstva koja ima, ove priče o njenim neobičnim, a korisnim karakteristikama, ali i verovanja koja su naši preci imali o ovom drvetu, dozvoljavaju nam da zaključimo ovu priču uverenjem da je jova simbol vitalnosti, dobrote i zdravlja. Priču o njoj ne treba zaboraviti, već je potkrepljivati novim saznanjima i činjenicama, a same jove čuvati kao nemušte govornike jezika vode i vatre.

Autor teksta: Srđana Petrović – Čitanje bašte