Žutika – istovremeno i tako lepa i tako nepoželjna?

Žutika u gradu je doživela svoju renesansu

Žutika, Berberis sp., je žbun koji je sada u svom najlepšem izdanju; ona je u jesen jedna od najlepših biljaka u našoj okolini.

Ono što vidimo golim okom ipak nije sve što možemo i treba da znamo o biljkama, ali i drugim vrstama. Njihova povezanost i život su mnogo tananiji, jači, pa i lepši od onoga što vidimo u prvi mah. Vizuelna lepota žutike morala je ustuknuti pred lepotom žitnih polja. Ali je zato u gradovima, gde se može reći da je našla svoje pribežište, doživela renesansu u hortikulturnoj primeni. Mnoge vrste i kultivari žutike koriste se kao ukrasni. Njome se oivičavaju trotoari i zelene površine koje buknu u jesen refleksijom boja njenih listova koje se kreću u paleti od jarko žutih, riđih i crvenih do tamno ljubičastih.

Međutim, sudbina ove biljke mimo urbanih sredina nije ni malo mila. Zapravo, konstantno se radi na njenom smanjenju. Grad, pak, ostaje prostor u kome ona razvija punu raskoš svojih varijeteta i gde ne moramo da se ograničavamo u gajenju ove lepote. Ona je jedna od najpoželjnijih vrsta ukrasnih žbunova, kojoj se divimo ne samo u jesen, već i u vreme njenog bogatog, mirisnog cvetanja.

Zašto se sadnja žutike u nekim sredinama sistematski izbegava?

Žutika je kod nas poznata još i kao šimširika ili berber, što zvuči kao milo tepanje i umiljenje njenog naučnog naziva Berberis, koji inače potiče od arapskog naziva za Berberiju u Africi, odakle se veruje da su je doneli. Ali sa njome je „došla“ i njena podstanarka, zbog koje je žutika prestala biti omiljena i postala nepoželjna.

Žutika je obavezni prelazni domaćin žitne rđe. To znači da ova gljivica, Puccinia graminis, u svom životnom ciklusu jedan deo života obavezno mora da provede na biljci žutike. Kako je žitna rđa gljivica koja napada biljke iz porodice trava, među kojima je pre svega pšenica, uklanjanje žutike iz okoline znači direktnu zaštitu useva od velikih šteta koje ova gljivica nanosi „žitima“. Ako, dakle, nema svog prelaznog domaćina – žutiku – gljivica žitne rđe neće moći da se razvija.

Ovo je zapravo jednostavna, preventivna mera koja se sprovodi sistemski tako što se prilikom ozelenjavanja nekog prostora obavezno izbegavaju žutike, ako je taj prostor uz agrarne površine. Ovo je pogotovo bitno kod velikih površina pod usevima iz porodice trava, kao što je u Vojvodini, gde bi gljivice nanele ogromne štete.

Zašto je ipak bitno da imamo žutiku u prirodi i koje su njene vrednosti?

Ali čim se udaljimo od žitnih polja i zađemo u žbunjake fruškogorskih brežuljaka, naići ćemo na Berberis vulgaris u svom prirodnom staništu. Svakako ptice znaju da je on tu, jer njihova glad dobro poznaje plodove žbunja, a žbun Berberisa imenovan je baš rečju za njegove plodove koju su upotrebljavali Arapi.

Ti plodovi nisu samo hrana pticama i drugim sitnim životinjama već su nekada bili prepoznati i kao narodni lek koji se koristio kod stanja izazvanih visokom temperaturom. „Hilandarski medicinski kodeks“ prepoznaje upravo plodove ove vrste žutike kao biljni materijal od koga se pripremao sirup za prethodno pomenutu primenu.

Osim sirupa za lečenje, od žutike se proizvodila i prirodna žuta boja. Ona se dobijala od grančica i njome su se bojile tkanine, ali, očito, i ime biljke. Te grančice jesu pune trnja, ali čak i ono ima svoju primenu: ne samo u zaštiti same biljke, već i raznih sitnih životinja koje u njoj potraže zaklon. Najzad, ona ostaje i stanodavac žitne rđe, za koju takođe treba biti mesta na ovom svetu.

Ako smo otkrili jednu vezu u životu prirode, ne znači da nam još mnoge nisu ostale skrivene: u trnju, pod lišćem, među korenjem… Vreme je na strani naših interesovanja, a bar deo prostora treba da bude na strani žutike, pa i njene podstanarke.

Autor teksta: Srđana Petrović – Čitanje bašte