Manastiri Fruške gore – Epizoda 2

Duga je ogrlica od duhovnih bisera Fruške gore. Na svojim jugozapadnim obroncima nanizala je panonska krasotica četiri dragocene svetinje.

MANASTIR PETKOVICA

Šćućurio se međ’ fruškogorskim obroncima, u osamljenoj udolini uz potok Remetu, nadomak ravnice i prostranih polja jarko žutih suncokreta. Podigla ga je u prvoj polovini XVI veka, predanje kaže, Jelena, udovica poslednjeg srpskog despota Stefana Štiljanovića, kao zadužbinu u kojoj se zamonašila. Prvi pouzdani podaci potiču iz 1566/67. godine.

Razaran je više puta, ali je crkva uglavnom zadržala svoj prvobitni izgled. Jedino je drveni zvonik zamenjen zidanim. Sačuvala ju je, veruje se, Sveta Petka, kojoj je i posvećena. Unutrašnjost nevelika, ali prisna, odiše starinom. Kameni zidovi njeni, živopisani. Freske su delo žičkih monaha 80-tih godina XVI veka. Ističe se prikaz Bogorodice sa Hristom i arhangelima Mihailom i Gavrilom. Svedoci srpske kasne srednjovekovne crkvene umetnosti velike su vrednosti. Ovde, na Fruškogorju, gde su prava retkost, još su dragocenije, blistavije.

Sveobuhvatna obnova počela je početkom ovog veka. Izgrađeni su konaci, prodavnica suvenira, pomoćni objekti, kapelica na izvoru Svete Petke, a gradi se i Njegoševa kapela… Imanje poveliko, a monahinje neumorne. Sve blista. Zeleno se šepuri. Drveće, travnjaci, cveće. A pogled na okolinu grli sve lepote fruškogorskog pejzaža. Poribljeno jezerce, šarolike livade, šumovite padine, vinogorje…

MANASTIR ŠIŠATOVAC

Koji kilometar od Petkovice nalazi se manastir Šišatovac. Na uzvišenju, pritajen u bujnom zelenilu. Osnivanje se vezuje za dolazak žičkih monaha 1520. godine, koji na mestu stare crkvice, zvane Remetica ili Remetsko, izgradiše manastir posvećen rođenju Presvete Bogorodice. Od tada je više puta rušen i obnavljan, a konačni izgled dobija u drugoj polovini XVIII veka. Imao je bogatu riznicu i biblioteku, a čuvao je i mošti despota Stefana Štiljanovića. Odnete su za vreme Drugog svetskog rata, kada je manastir poharan, spaljen i na kraju miniran.

Objekti na manastirskom posedu su obnovljeni. Spolja je crkva impozantno kameno zdanje sa masivnim rezbarenim drvenim vratima. Unutrašnjost prostrana, no prilično pusta. Beli zidovi i tek pokoja ikona.

Dvorište, kao iz bajke. Raznovrsni četinari se utrkuju u visini i raskoši. I jedna posebna vrsta. Bor čija šišarka „mastilja”, pa se nekada koristila kao pisaljka.

Podno manastira je izvor Svete Anastasije, vode čudotvorne. Mnoge je ozdravila, pa i mladog Nikolu Teslu kad ga jednom dovedoše u posetu rodbini. A na čudotvorno izlečenje, genije kasnije uzvrati svojim naučnim čudom i dariva ga ne samo svome narodu, već i vaskolikom svetu.

IZLETIŠTE ROHALJ BAZE

Pored puta za manastire Kuveždin i Đipšu udomilo se izletište Rohalj baze. Nazvano je po porodici Rohalj, nekadašnjim vlasnicima, i podzemnim bazama, skrovištima, gde se stanovništvo okolnih sela skrivalo tokom Drugog svetskog rata. Bilo je uporište ustaničke Vojvodine, pa time i slobodna teritorija. Kućica kraj puta nekada je bila maleni muzej narodnooslobodličke borbe, „Jedna od najčasnijih kapija Srema i revolucije”, uklesano je na obližnjem kamenom obeležju. Spomen na jednu od mnogih bitaka vođenih za slobodu ovih prostora.

Danas gazduje priroda, a njoj se valja pokoriti. U debelom hladu gustih krošnji postavljeni su drveni stolovi i klupe. Za predah, osveženje, osamu ili druženje. Kako kome volja. Uz sveprisutnu čast, može se nazdraviti jedino časnim pićem. Najčistijim, izvorskim. Bistri se Jazak voda kroz stene u središtu zemlje milionima godina, tek. Koji gutljaj i čitava četa minerala zamaršira ukorak. Za junaštvo biće treba štošta više, al’ za okrepak i zdraviji dan, taman kol’ko telo ište.

MANASTIR KUVEŽDIN

U dolini Jaroškog potoka, omeđen trima brdašcima skućio se Kuveždin. Prema legendi, crkvu posvećenu Svetom Savi je 1520. godine osnovao despot Stefan Štiljanović. Gradnja nove barokne crvke sa fasadnom dekoracijom u duhu klasicizma počela je u prvoj polovini XIX veka. Kao i svi manastiri u okruženju, teško je postradao u Drugom svetskom ratu. Obnova je počela krajem XX veka i sada je skoro potpuno blistav. Osim zdanja, zasjala je i unutrašnjost. Zidovi oslikani na osnovu 20 sačuvanih ikona, mermerni pod i raskošni ikonostas u pozlaćenom duborezu, izrađen prema sačuvanim fotografijama. Na manstirskom posedu postoji izvor, a na obližnjem brdašcetu su groblje i mala kapela.

Veruje se da je svetosavsku himnu „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi”, upravo u Kuveždinu 1735. godine ispevao tadašnji vladika vršački Jovan Gligorijević. Pesmu je zabeležio jeromonah Silvester Vučković i 1832. preneo u Hilandar. Na to ukazuju pojedini istorijski izvori, mada u samom manastiru nema pisanog traga, jer je arhiva spaljena tokom rata.

MANASTIR ĐIPŠA

Još jednu fruškogorsku udolinu, šumovitu, krasi pravoslavni hram. Prema predanju, despot Jovan Branković je krajem XV veka podigao manastir Đipšu, a crkva, posvećena Svetom Nikoli, najverovatnije je uzdignuta u XVI veku. Priprata sa zvonikom dograđena je sredinom XVIII veka. Kako je prilično udaljen od naseljenih mesta, nije bio na meti Turaka, ali je za vreme Drugog svetskog rata skoro sravnjen sa zemljom.

Možda i jedina preživela starina je freska na bočnom ulazu. Obnavlja se poslednje dve decenije. Unutrašnjost je sveže oslikana i izrađen je novi ikonostas. Danas je istinska pitomina i cvetna oaza. Cvrkut ptica i vizantijsko pojanje.

Nastavimo zajedno da istražujemo manastire Fruške gore. Čekaju nas nove zanimljive epizode. Zaprati Jazak stranice na Facebook-u i Instagram-u i budi u toku sa novim objavama o duhovnim oazama Fruške gore, koje obilazimo uz flašicu Jazak vode – prirodne izvorske vode, našeg blagoslova prirode.

Nastaviće se…

Ukoliko nisi pročitao/la prethodnu epizodu, možeš je pronaći na sledećem linku: Manastiri Fruške gore – epizoda 1.

Zaprati Jazak vodu na Instagram-u

Zaprati Jazak vodu na Facebook-u

Zaprati Jazak vodu na Youtube-u