Manastiri Fruške gore – Epizoda 4

Ode leto i omara,
Lišće žuti, pada magla,
Sever duše, list obara,
Već i zima silno nagla.

Uz jesenje rime poznatog romantičarskog pesnika Branka Radičevića, idemo u hram u njegovim voljenim Sremskim Karlovcima i na obližnje obronke Fruške gore, u dve velike i značajne pravoslavne svetinje.

MANASTIR KRUŠEDOL

Nedaleko od Iriga, iza crvenkastih zidina, među stablima kestenova i raznobojnim cvećem, krije se veliko blago, duhovno i kulturno. Podigao ga je despot Đorđe Branković, kasnije mitropolit Maksim, sa majkom Angelinom između 1509. i 1516. godine. Posvećen je Blagoveštenju Presvete Bogorodice.

Prilikom povlačenja iz Srema 1716. godine, Turci su spalili Krušedol, kao i Veliku Remetu. Arhitektura sledi tradiciju moravske škole, ali je u obnovama poprimila elemente baroknog stila koji se ogleda na zvoniku, kamenom portalu i kamenim ukrasima oko prozora.

Unutrašnjost blista, sija duhovnošću i umetnošću. Od mermernog poda, raznih relikvija, ikona i portreta, do zidova živopisanih u XVI, XVII i XVIII veku. Posebno se ističe velelepni ikonostas koji je rađen u četiri navrata od XVI do XIX veka.

Za razliku od većine fruškogorskih manastira, u Drugom svetskom ratu Krušedol nije pretrpeo velika oštećenja, ali je bogata manastirska riznica poharana.

Danas predstavlja i svojevrsni mauzolej, jer u njemu počivaju mošti mnogih duhovnih i svetovnih srpskih velikana – Brankovića, patrijarha Arsenija III Čarnojevića, kneginje Ljubice Obrenović i kralja Milana Obrenovića.

Zbog istorijsko-kulturne uloge, bogatstva riznice, čuvenog ikonostasa, freskopisa i mnogih relikvija, smatra se jednim od najznačajnijih fruškogorskih manastira. Veličanstven, uistinu.

MANASTIR VELIKA REMETA

Iz rajskog vrta uzdiže se najviši zvonik Srema. A kada se zvona oglase sa četrdesetak metara visine, odzvanja sva ta prostrana ravnica i fruškogorsko pobrđe.

Voleo je u lov ići sremski kralj Dragutin. No, jednom sa konja pade i ostade hrom trajno, pa odluči da na tom mestu uzdigne hram, negde krajem XIII ili početkom XIV veka. Tako veli predanje. Prvi pisani pomen svetinje je iz 1543. godine u fermanu turskog sultana. Posvećen je Svetom Dimitriju. Manastirski kompleks je prilično star, a unutar njega se nalaze i dve kapele.

Crkva je izvorno uzdignuta u raškom stilu, ali je, nakon što su je Turci spalili kada i Krušedol, pretvorena u baroknu građevinu tokom obnove tridesetih godina XVIII veka. Tada je prizidan i imponzatni barokni „toranj” sa brojnim dekoratvinim elementima i kapelom Svetog Jovana Preteče. Početkom Drugog svetskog rata nastanjuju ga ustaške jedinice i ostaju sve do proleća 1943, a prilikom povlačenja pljačkaju riznicu i spaljuju manastir. Žalosna ruševina je u posleratnom periodu dodatno oskrnavljena i menjala je namenu – od obora za stoku, smeštaja kažnjenika, do đačkog odmarališta… do početka potpune obnove 1982. godine kada je izvršena konzervacija i restauracija delova freskopisa koji potiče, veruje se, iz polovine XVI veka.

Zanimljivo je da je sve do kraja XIX veka čuvao portret Petra Velikog, koji mu je darovao ruski car i time krunisao veze koje je manastir održavao sa Rusijom tokom XVI i XVII veka. Dao je, prema zapisima, i „lepu pripomoć”.

Danas je crkva omeđena konacima sa svih strana, poput tvrđave da je štiti od svih spoljnih zala. Oltarski prostor krasi sasvim novi ikonostas. A posed, ušuškan u prirodi, je bajkoviti vrt, oplemenjen cvećem. Upriličena je i replika Vitlejemske pećine i brda Siona sa kapelom, a voda izvora Ubavca, kaže narod, bistri vid. Naokolo su košnice, jer se monasi bave proizvodnjom meda, ali i rakije. Iz Velike Remete nosi se duhovno iskustvo, duševni mir i poneki proizvod, prirodan.

MANASTIR VAVEDENJE PRESVETE BOGORODICE

Kroz Karlovce Sremske ne prolazi se nikad, uvek se dolazi s namerom i širokim osmehom. I ma kakav god da je razlog posete, teško je ne prošunjati se starinskim sokacima, omirisati Dunav silni, opiti se duhom romantičarskim. Savršeno mesto za predah je trgić između Patrijaršijskog dvora i nadahnjujuće Karlovačke gimnazije. Tu naviru stihovi Branka Radičeviča, poete neprolazne mladosti, koji sam ode mlađan odviše. Te se zarad dugovečnosti valja brinuti o zdravlju, a njemu doprinose kapi Jazak vode. Iz lednika, na dubokim dubinama. Studene. Eh, da ju je Branko mogao piti i njome se miti!

Krasoti gradića, nadaleko znanom po velelepnim zdanjima, pridodaje i manastir u Gornjem gradu – Vavedenje Presvete Bogorodice. Tačno vreme gradnje nije poznato, ali arehološka istraživanja ukazuju da potiče iz prvih decenija XVI veka. No, pronađeni su ostaci starije bogomolje u obliku upisanog krsta, što upućuje na XV vek, a ostali arhitektonski elementi svedoče da je građena u doba Brankovića. Današnje zdanje potiče iz 1746. godine.

Ikonostasnu pregradu oslikao je poznati karlovački ikonopisac Dimitrije Bačević šezdesetih godina XVIII veka. U riznici baštini službenike štampane u vreme kneza Miloša Obrenovića. Čuva i čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog, a u kripti hrama počivaju srpski patrijarsi Georgije Branković i Lukijan Bogdanović.
Ckrva je proglašena manastirom Vavedenja Presvete Bogorodice 2016. godine.

Da li je Branko ikada posetio manastir Vavedenje ne znamo, ali je na Vaskrs, negde već, napisao svoju Molitvu:

… Pa mi, Bože, jošte tade
i u dušu nešto dade,
ta i moja pesma ova,
i nju meni ti darova.

Fala, Bože, na dar ovi,
o pomozi, blagosovi,
da mi kako s prava puta
duša mlada ne zaluta!

Ukoliko nisi pročitao/la prethodne epizode, možeš ih pronaći na sledećim linkovima: Manastiri Fruške gore – epizoda 3, Manastiri Fruške gore – epizoda 2 i Manastiri Fruške gore – epizoda 1.

Zaprati Jazak vodu na Instagram-u

Zaprati Jazak vodu na Facebook-u

Zaprati Jazak vodu na Youtube-u