Manastiri Fruške gore – Epizoda 5

Protegla se Fruška gora na zapad duboko, preti u Hrvatsku da zađe. No, na vreme odluči da ostane cela naša. Iskušavala je prošlost ove obronke dugo i neretko, al´ izmogaše da izrode tri pravoslavne bogomolje – najstariju verovatno, najmlađu i jednu posvećenu najpoštovanijoj srpskoj zaštitnici, Svetoj Petki.

MANASTIR PRIVINA GLAVA

Zadužbina je iz XII veka vlastelina Prive ili Pribe, što objašnjava poreklo vrlo neobičnog imena, a obnovili su je Maksim i Jovan Branković oko 1496. godine, prema jednom predanju. Druga legenda veli da je despot Vuk Branković dao nemalu sumu za gradnju manastira, glavnog u Sremu. No neimari utekoše s novcima, a lopovi ih na ovom mestu pobiše, pa tako i ponese naziv Pribina glava, tj. „prebijena glava”.

Posvećen je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu. Krajem XVIII veka unutrašnjost je živopisana i ikonostas oslikan. Posebno vredne su rezbarija ikonostasa u stilu rokokoa i kopija ikone Bogorodice Trojeručice.

U Drugom svetskom ratu nije pretrpeo veća razaranja, ali je opljačkan. No, najveće blago manastirske riznice pokradeno je mnogo ranije, tokom Velikog turskog (bečkog) rata u drugoj polovini XVII veka. Čuveni srpski psaltir, jednu od najznačajnijih i najraskošnijih srpskih srednjevekovnih knjiga odneo je bavarski oficir. Knjiga na više od 200 stranica, od kojih oko 150 sadrži ilustracije i minijature, rađena je krajem XIV veka ili za cara Lazara ili sina mu despota Stefana Lazarevića. Veruje se da se baštinila u inače bogatoj biblioteci Đurađa Brankovića i da ju je neko od njegovih rođaka poklonio manastiru. Postojao je prepis psaltira koji je uništen u nacističkom bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu 1941. godine. Pre dve godine urađeno je fototipsko izdanje. A sam psaltir čami u tuđini. U Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu. Tako i posta poznat kao „minhenski”.

Danas, iza zidina, manastir živi spokojno. U zelenom, cvetnom vrtu raznolikog sveta. Dolazi narod da izjada muku, potraži utehu, izusti molitvu, ali i sreću da obznani. Tako životno, a opet nesvakidašnje bezbrižno. Neka mesta su neobjašnjivo posebna. Otrgnut od svakodnevice, poput utvrde blagosti, razumevanja i nade koje daruje i deli sa svima. Svakodnevno, sve dok se, kad se tmina svije, dveri ne zatvore.

MANASTIR BERKASOVO

Bila jednom mlađana čobanica, gluvonema. Jedina radost bi joj njeno stado ovaca. No, jedne godine udari suša teška, pa njene ovčice nije imala čime napojiti. Vode ni za leka. Očajna i nemoćna, jedne večeri uze ikonu Svete Petke i krene da tumara besciljno. Kad se umori, sede i uz molitvu u suzama zaspa. Jutrom kada se probudi, oseti da je zemlja pod ikonom vlažna. Malo je razgrnu, i voda poteče. Ovce se okrepiše, a čobanica progovori i prvi put uspe čuti meket svog milog stada. Narod se tu poče okupljati u slavu i zahvalnost Svetoj Petki i tako nastade crkva brvnara.

Današnje zdanje izgrađeno je na mestu hrama iz 1867. godine koji je izgoreo početkom XX veka. Oltar se nalazi iznad lekovitog i čudotvornog izvora.

Najzapadniji je fruškogorski manastir. Pritajen u tišini živopisne uvalice, omeđen šumom i vinogradima.

SOTSKO JEZERO

U blizini mesta Sota, zavodnilo prilično. Veštačka akumulacja na 33 hektara jedno je od najlepših jezera Fruškogorja. Udomljeno među šumarcima i vrbama, koje se povijaju sa njegovih obala. Upriličeno je nekoliko sadržaja za razne uzraste, pa je omiljeno izletište mnogima tokom skoro cele godine. Rado ga pohode i pecaroši jer je bogato ribom, a omiljeno je mesto i patkicama i labudićima. Priobalne klupice namenjene su onima koji bi da predahnu, osame se ili pak misli raspuste i sa prirodom prozbore.

Kupanje je zvanično zabranjeno, a ni pored tolike vode ne može se čovek okrepiti. Retka je kap najzdravijeg pića koja telu neće štetu izazvati, a neprocenjiva ona koja će mu dobro načiniti. Onim najzdravijim se ne da pristupiti. Žubore dole negde duboko podno tla, preko lednika iz pradavnina. A kad takvoj vodi čovek pažljivo ipak uspe da priđe i u bočicu je slije, zove se Jazak.

MANASTIR MANĐELOS

Najmlađi je fruškogorski manastir. Temelj hrama posvećenog Svetom Vasiliju Ostroškom postavljen je 2011, a osveštan je tri godine kasnije. Duge istorije nije, ali lepote neobične jeste. Umesto od kamena, izniknu bogomolja od norveškog belog bora i čamovine. Jednostavna i nenametljiva, sa krajolikom srođena. Kao da je to odvajkada bila, blagodareći okolnoj šumi. Iznutra sveže živopisana, vedra i svetla.

Dvorište se još uvek sređuje. Neumoran je iguman Vasilije. Uzdigao je konake, ozidao bedeme i manastirski posed ušuškao iza desetine stabala četinara „ne lenjeći, već moleći i radeći trpeljivo i leta i zime… uz pomoć Božju, bratstva i dobrih ljudi”.

Crkva je sagrađena na izvorištu Vranjašu, posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu. Ne presušuje nikada, a voda je vazda ledna, te su ovde od davnina okupljaju vernici. Što da vodom žeđ utole, što molitvom da Boga umole.

Ukoliko nisi pročitao/la prethodne epizode, možeš ih pronaći na sledećim linkovima: Manastiri Fruške gore – epizoda 4, Manastiri Fruške gore – epizoda 3, Manastiri Fruške gore – epizoda 2 i Manastiri Fruške gore – epizoda 1.

Zaprati Jazak vodu na Instagram-u

Zaprati Jazak vodu na Facebook-u

Zaprati Jazak vodu na Youtube-u