Savinac – izgubljeni manastir Fruške gore

Od svih manastira na Fruškoj gori, Savinac je svakako najmisteriozniji. Za početak, niko zapravo danas sa sigurnošću ne zna gde se on nalazio. Ostaci hrama u Starim Ledincima, na severnoj strani Fruške gore, samo su jedna od mogućih lokacija koju, kao najverovatniju, navodi najveći broj istoričara i koju je, kao takvu, prihvatila i crkva.

U vekovima za nama, tajnovitost je ovu drevnu svetinju obavila poput plašta, pa o njoj danas, mnogo više od istorijskih činjenica, svedoče mitovi i legende kraja.

A one pričaju jednu posebnu priču…

Misteriozna svetinja

Ne zna se ni ko je ni kada podigao ovaj manastir. Pretpostavlja se da potiče s kraja 13. veka, a da je kula po kojoj su ostaci danas najprepoznatljiviji, dodata kasnije. Njegovo postojanje zabeleženo je samo jednom, u turskim popisima s kraja 16. veka, pa se veruje da je bogomolja zapustela i potom porušena u nekoj od najezdi Turaka.

Tj. tako makar priča kaže…

Da li je Savinac uopšte Savin?

Ne zna se mnogo ni o tome kome je ova drevna bogomolja bila posvećena. Iako je crkva usvojila pretpostavku da je reč o Svetom Savi, jer je njegov kult na Fruškoj gori bio veoma razvijen, postoje teorije i da je u prošlosti ovaj hram imao drugog zaštitnika – Svetog Đorđa, Svetog Prokopija ili čak Svetog Simeona Mirotočivog.

Meštani pak mesto najčešće zovu Ledinačka kula, po visokom zvoniku koji dominira prostorom i može se videti skoro sa bilo koje tačke u okolini.

Legenda koja je „krstila“ selo

Lokalna legenda govori o tome da je jedan događaj koji je zbio u ovoj crkvi, možda, „kumovao“ i čitavom mestu. Naime, priča kaže da su Turci, tokom jednog od svojih pohoda ka Evropi, razrušili ovu crkvu i onda rešili da tu, pre nastavka puta, zanoće.

Iako joj vreme nije bilo, te noći, nad čitavim bregom digla se velika snežna oluja i temperatura je pala, pa su se svi osvajači smrzli od hladnoće. Nakon toga, čitavo mesto je dobilo ime – Ledinci.

Mnoga pitanja i dalje bez odgovora

Od 1997. godine Savinac ima status kulturnog dobra od velikog značaja, a obavljena je i konzervacija i ispitivanje lokaliteta. Ipak, mnoga pitanja i dalje su bez odgovora.

Ostaci crkve samo su delimično istraženi. Iskopavanja u unutrašnjosti nisu vršena, pa se ne zna da li je i koliko građevina ukopana u zemlju i kolika je njena stvarna visina. U neposrednoj blizini manastira otkriveno je nekoliko grobova za koje se veruje da su pripadali monasima koji su ovde nekada živeli, ali kako u njima nije pronađeno ništa više, ovaj nalaz nije mogao da pruži bilo kakve dodatne informacije o prošlosti mesta.

Ipak, zna se da je crkva u nekom periodu u prošlosti bila živopisana. Stariji meštani i danas se sećaju da su sredinom 20. veka, u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, ovde još uvek bili vidljivi tragovi fresaka Svetog Đorđa na spoljnom zidu tornja, iznad ulaznih vrata, i Svetog Simeona Mirotočivog na unutrašnjem južnom zidu. Od njih, nažalost, sada nije ostalo ništa.

Novi život Savinca

Ostaci Savinca decenijama su bili u lošem stanju. Da svedoče o nekadašnjoj slavi i vrednosti ovog mesta ostale su da svedoče samo trošne zidine bez krova i pokrova. Ipak, to se promenilo!

Ostatke ove drevne crkve episkop sremski Vasilije proglasio je za manastir Svetog Save 2017. godine, a tada je i započela impresivna obnova i preporod ovog mesta. Otkupljeno je okolno zemljište, pored ostataka starog, izgrađen je novi hram, a za nastojateljicu manastira postavljena je mati Teodora koja i danas živi u Savincu i brine kako o materijalnoj, tako i o duhovnoj obnovi ove svetinje.

Autor: Aleksandra Bogdanović – Istorijski zabavnik

Zaprati Jazak vodu na Instagram-u

Zaprati Jazak vodu na Facebook-u