Sa Jovicom Spajić do novih pobeda: osvojen Swiss Peak Trail!

U pohodu ka novim ciljevima, jednom od najboljih svetskih ultramaratonaca, Jovici Spajiću, verni prijatelj je prirodna izvorska Jazak voda koja mu daje nesebičnu podršku na svakom pređenom kilometru. Tako je bilo i ovog puta, u posebno zahtevnoj Swiss Peak Trail trci, gde je Jovica iznova potvrdio da ne postoje ograničenja, već samo izazovi.

U dosadašnjoj karijeri, Jovica je ostvario niz izvanrednih uspeha, trčeći u ekstremnim uslovima u različitim krajevima sveta, uvek iznova pomerajući granice ljudske izdržljivosti.

Poslednji poduhvat Swiss Peak Trail  je trka u kojoj je Jovica učestovao zajedno sa kolegom Danetom Oparom – najboljim regionalnim Sky Runner-om iz Hrvatske. Zajedničkim snagama osvojili su prvo mesto i prešli više od 360 km zahtevne rute koja se proteže kroz planinske grebene, jezera i šume Alpa. Jovica je trku završio u vremenu od 104 sata i 59 minuta, a zbog izuzetno teških uslova više od 50% takmičara je odustalo.  Razgovarali smo sa Jovicom o iskustvima sa trke, planovima za budućnost i još mnogo toga!

1. Zdravo Jovice, za početak bismo voleli da saznamo kako su tekle pripreme za ovu izuzetno zahtevnu trku.

Ja nemam Alpe u dvorištu, kao Francuzi ili Švajcarci, ali zato imam kreativnost. Prvo zamislim celu trku u glavi, profil staze, kilometražu, uspone. Za ovaj projekat počeo sam da se spremam pre 6 meseci. Baza za ovo takmičenje je pre svega snaga – stoga sam radio treninge snage u teretani koji uključuju rad sa slobodnim tegovima, kros i vežbe snage, koordinacija i drugo. Uključio sam i vožnju bicikla koji sam vozio u prirodi, pre i posle posla. Kako se trka približavala radio sam takozvanu “specijalizaciju”– dane sam provodio na Staroj planini gde sam svakodnevno prelazio maratonsku dužinu sa gomilom vertikalnog uspona. Dodatno, trčao sam u periodu kada je najtoplije, sa opterećenjem da bih testirao sebe, ali i opremu. Noge su vremenom prihvatile planinski način trčanja i pripreme su završene uoči polaska u Švajcarsku.

2. Koji trenutak je bio najteži, da li si u nekom trenutku mislio da odustaneš?

Moram da priznam da sam na trku otišao izuzetno mentalno pripremljen. Šta to znači? To znači da sam unapred simulirao određene situacije –– kako ću reagovati ukoliko mi se tokom trke prispava, koje tehnike primenjujem kada sam energetski iscrpljen, tehnike disanja i smirivanja u slučaju da me neko pretekne… Sve su to stvari koje se vežbaju i pripremaju, kako bih na trku otišao potpuno spreman. Takođe, pre trka čitam knjige koje me oplemenjuju, gledam dokumentarce koje volim, poslušam muziku koja me čini srećnim, provedim vreme sa dragim prijateljima. U jednom trenutku, za vreme trke, imao sam strašnih stomačnih problema – i tada sam govorio sebi – “nema mesta za paniku, samo uspori, i sve će proći.”

1. Kako je trčati u tandemu?

Trčanje u tandemu je jako kompleksna stvar. Danijel je najbolji regionalni skyrunner, specijalista za tehnički teren, za stene; on je momak koji dolazi iz sveta planinarenja, ima ogromno iskustvo. Međutim, nikada nije trčao trke duže od 100 milja. Ideja je bila da ja budem svojevrsni lider – pre svega zbog iskustva i trkačke “kilometraže”. I moram biti potpuno transparentan – jako je teško da dve individue usklade svoj ritam – da im se u isto vreme spava, pije, jede. Danijel je imao jednu krizu na početku, oko 70-og km, kada je poželeo da stane. Tada dolazi do izražaja empatija, razumevanje sporta, planine i ljudi. Ja sam ga bodrio, motivisao da skupi snagu i zajedno smo nastavili dalje. Kasnije je on preuzeo vođstvo i pronašli smo zajednički ritam. Komunicirali smo neverbalno – kroz pogled, pokret, osmeh i instant smo se razumeli. Kod trčanja u tandemu, jako je važno da po strani ostavimo naš ego – i tada se otvaraju vrata za pravu timsku sinergija.

1. Da li vas prirodni pejzaži na trkama oplemenjuju i smiruju?

Bude lepih trenutaka – kao što je rađanje zore ili zalazak sunca – ali oni su retki. Zašto je to tako? Pre svega zato što sam fokusiran na trku – i tada nemate vremena da se obazirate na prelepe pejzaže koji vas okružuju. Sigurno je trčanje u prirodi lepše nego u gradu – ali je važno da ostanete skoncentrisani i posvećeni cilju.

1. Koji su planovi za budućnost?

 Ono što je izvesno, za sada, jeste da ću se početkom februara pojaviti na startu, po meni,  jednog od najzahtevnijih zimskih ultramaratona – Yukon Artcic Ultra. Ja, na žalost, imam loša iskustva iz prošlosti – upravo na ovoj trci, pre pet godina, desile su mi se ozbiljne  promrzline. Uvek sam želeo da se vratim ovde, da dovršim započeto uz veliko poštovanje prema prirodi. Trka je dugačka čitavih 300 milja, i sve se svodi na to da pronađete način da trku iznesete u ekstremnim uslovima, na -30 stepeni, sami, okruženi snežnom pustinjom. Želeo bih da zaokružim ovu etapu u mojoj karijeri i ostvarim pobedu. Najvažnije je do tada očuvati zdravlje, zato uvek idem korak po korak.